Ona – ili o virtuelnom vremenu

3bf2e981

Ona ili o nedostatku bliskosti, ona ili o žudnji za tom istom bliskošću, ona ili o potrebi da dijelimo suštinu sa nekim,   ona ili o izgubljenom vremenu   virtuelnog  doba. Sve  je u ovom filmu šarmantno i lepršavo. Divne boje i lijepo obučeni ljudi tako suptilno nas uvlače u nepodnošljivu lakoću postojanja digitalnog vremena. Glavni glumac Žoakim Feniks zaposlen je kao pisac  ljubavnih pisama. Prilično  komičan i ironičan posao, mora se priznati, ali  on je majstor svog zanata, vrlo emotivno i pismeno izražava tuđu emociju,  dok mu mislima blude slike bivše zene  sa kojom je   odrastao, bio srodan i koju je istinski volio.

         Ovo je  futuristički, pomalo orvelovski ili skoro pa realan film. Orvel se samo naslućuje u tom u otuđenju, u tome što je tako prirodno I normalno da su predmeti zamijenili ljude i da emotivni nedostatak zbog toga  ne postoji. Svijet ne samo da se  nije pomjerio, nego funkcionise jako dobro u stvari mnogo bolje nego ranije. Sve je tu   na izgled lijepo i  lako jer  moderno doba sve  ukusno  nadomesti ili nista ne nadomjesti…Suštinske stvari ostaju nenadoknađene.  Ovde  bi se mogla pomenuti čuvena krilatica da su najbolje stvari u životu besplatne.

              Ovaj film nekako lako nameće I provlači prirodnost neprisustva drugog čoveka, drugog bića. Zašto bi ti drugi čovek bio potreban ako ti  u svoj fino spakovani zivot možes da priuštiš, ubaciš I ukomponuješ operativni sistem, i tako kompenzuješ sve žive I životne nedostatke: duhovno kapiranje, seksualno zadovoljstvo, prijateljstvo… I sve ide tebi na ruku, ne baviš se ti drugim, u stvari baviš se tek toliko da se pošteno zavaraš  i izgubiš u svojoj svijesti osećaj bar teskobe,  zato što  ti najdublju svezu i razumevanje ne ostvaruješ sa čovjekom nego sa mašinom. Tako lijepo i  prirodno u život pisca tuđih pisama ulazi senzualni glas Skarlet Johanson. Ona je žena   koja mu pruža sve. Ima potpuno razumevanje za njega, misli, oseća, donosi odluke, zabavlja ga, naravno sto puta brže I efikasnije od prave žene jer ona je OS(operativni sistem) ona postaje njegova svakodnevica, sa njom ima sve osim fizičkog kontakta koji je negde i potuni višak u digitalnom vremenu, jer  sve i onako može on line lako čovek bitiše netaknut. Čitav film fantastično fino ironiše sa tom temom.  Ali,  čovek je proklet, ili je u stvari još uvek samo čovek pa se veže i za glas, i za riječi, i za pažnju i jednako se oseti napuštenim i izdanim kad mu operativni sistem kaže da nije jedini nego da priča sa još  868 drugih I da je u njih zaljubljena jednako kao i u njega…

            Kraj filma ipak upućuje na to,  da je  čovek, kako god bilo,  osuđen na čoveka, što vidimo kad se glavni glumac razočaran i prazan nalazi na balkonu sa svojom prijateljicom.  Ona  je takođe ostavljena od operativnog sistema koji joj je tako brzo postao najbolja prijateljica i nadoknadio sav nemir svježeg raskida veze, ali  zaboga,  opeativni sistemi uvek odlaze, to je nešto što su previdjeli. Njih dvoje, jednako razočarani u mašine, okreću se možda jedno drugom, ostaje nam da naslutimo i izmislimo, u zavisnosti od toga koliko pesimistično ili optimistično gledamo na ovaj svijet.

images (2)

Leave a Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s