Da li smo ikad i za šta spremni?

 

Naš nedostatak hrabrosti je  najglasniji u nemogućnosti da kaže sebi šta hoće. I šta neće. Rekla sam da nisam spremna da bi zaboravio da si me čuo, da me ostaviš na miru, da moje riječi ponese vjetar  kao umrlo lišće neke daleke jeseni. Nemoj me pitati o spremnosti, ne idemo u bitku,  to samo jedan korak bliže svakodnevnijoj svakodnevnici koja je daleko od mog filma. Ovo je zapravo jasan odgovor jer liči da  znam koji je moj film. I zato nemoj da mi ga kvariš želeći da znaš da li sam spremna, pripremljena za trku, trči svoj maraton sam, jer  masa nije moje utočište. U masi nisam nikad spremna. Ne plivam. Ne hodam lako. Ne želim ni da provirim, dok talas ne poravna pijesak i  ne bude sve umireno od  žagora, buke, balona i pištaljki.

Volim lične revolucije zato što su evolutivne. Okidač iznutra. Glasniji od pištaljke. Ne brini za mene. Jednom ću biti spremna. Možda  su moji  izgovori postali glasniji od onog što živim. Izgovaram se za neučinjeno, za neodigrano, za ono što je prošlo i liči da nema reprizu, jer se u istu rijeku ne možeš dvaput okupati. I dok se tako samoobjašnjavamo  mi  se zapravo ili približavamo sebi ili beskrajno daleko odlazimo. Izgovaramo se sebi da bi se približili drugom. Zamka je napravljena od naših izgovora. I tvoj je maraton glasniji od moje tišine. Svakako. Bučan i masovan. Dalje se čuje.

Ali, ja sam spremana da ne budem ono što nijesam, pripremljena  da se oduprem tom vjetru, da napustim barku, da saberem sve ono pobunjeno u meni i da ga umirim. Pobuna je uvijek konstruktivna. Nekad umreš, nekad preživiš, nikad ne ostaješ isti. Tvoje lice se promijenilo nekoliko puta. Forma i sadržina. Ostario si, podmladio si se i tako se krug okretao. Zato što si bio spreman da nisi spreman ali ipak si to uradio. Hrabrost ili ludost?! Brutalno nisi bio spreman, za ovaj  ples, za taj padobrnski skok a ipak si iskočio. I bilo te strah. Toliko  mnogo te je bilo strah. I uprkos njemu ti jesi. Neuprljan. I na nogama. Ne znaš kako. Ne znaš zašto i kuda. I dalje nisi spreman. Nisi otišao  da trčiš maraton, izasao si u park da uhvatiš dan, ali ti je noć šapnula  da će mrak pojesti nespremne. Imaš još vremena da se priključiš trci, jer masa kliče da budeš spreman. Posle parka idi do obale. Pričaj s morem o spremnosti i nespremnosti. Reci zašto nisi htio da trčiš. Nije to poslednja trka, znaš.  Jednako kao što si znao da nije bila tvoja. Ali mogao si i učinio si  kad ti je došlo vrijeme. Tvoje vrijeme. Jer revolucija mase nije  priča koju si htio. Ona je negdje drugo. Sa snovima u kaputu. Na obali neke vode. Dok mjesečina uznemirava i budi ono zaspalo. Ono samo tvoje. Tako se valjda živi autentično, jer masa nikom nije suđena. Naš je odabir i često se miješa sa plivanjem niz rijeku. Ne liče. Plivanje uz rijeku je lako, dolazi  prirodnim porivom. U masi si izgubjen, shvatiš kad se siliš da budeš komad  nje, a sve u tebi se opire.

Leave a Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s